Изложбе, Ликовна критика: сликар Стеван Клашња

Самосталне изложбе

1981.		Октобар Уметнички салон КЦМБ В.Аксентијевић, Обреновац.
		Децембар Галерија 73, Београд. Изложба "Сликарев атеље".
1984.		Април "Петком у 22", ТВ Београд. ТВ изложба "Час анатомије".
1991.		Март Југословенска галерија уметничких дела, Београд. Изложба "Студија за трећи час анатомије у Државној болници Џ.Свифт".
1999.		Децембар www.geocities.com/stevanklasnja Web изложба "Прича о повратку блуднога сина (жртвовање)".
2001.		Јули www.geocities.com/klasnjas. Web изложба "Портрет".

Изводи из ликовне критике

Изложба "Сликарев атеље"
Галерија 73
Београд, децембар, 1981.

... Стеван Клашња је други аутор у Београду који излаже само једну слику ... Када се ради о овако амбициозним и дуго рађеним пројектима, као што је овај пројекат Стевана Клашње који се оваплотио у слици названој "Сликарев атеље" онда би заправо била дигресија такву слику излагати с било каквим другим сликама, јер она и у тематском смислу, а и као резултат представља нешто изнимно и изузетно јединствено и заслужује посебну презентацију ...

... Што се стила тиче, то је стил који евоцира и то врло фрегнантно, стил рецимо позног романтизма српског XIX века. Стилски најближи сликар Стевану Клашњи у овом делу је Ђорђе Крстић. Но, није никакво чудо за људе који мало боље познају сликарство београдског круга да се један овако свесно апсолвирани, евоцирани романтизам појави у наше време. Морамо разумети да се налазимо у једном периоду који, бар када је уметност у питању, стоји с ону страну сваке идеологије и у једној ситуацију смрти идеологије, када је уметност у питању, допуштене су и могуће и стваралачки дубоко оправдане овакве коресподенције са својим временом и са својим тренутком као што је овај, значи преко свесних меморија једног историјског стила и једног историјског става. Зато кажем, пред нама се налази дело које претендује на комуникацију и коресподенцију са својим временом, са нашим временом, нелогирајући и евоцирајући став и позицију коју смо имали у романтизму XIX века, а без буквалне, како бих рекао, имитације, а без претензија да се на један ретардиран начин повампири романтизам, или да се сада романтизам нуди као неко решење за уметност и за било какво друго мишљење, осећање или живљење. Романтизам о коме је овде реч је теза, то је последица погледа на свет, која у спектру актуелних трендова, који заиста осцилирају у до сада невиђеној размери дијапазона од концептуализма и такозваних неликовних или ванмедијских начина изражавања, налазе своје место и налазе своје оправдање. Мислим да се Клашњин став у овом случају налази на оној другој, супротној страни од радикалног концептуализма, значи у крајњем уважавању, прихватању језичке структуре класичног сликарског израза као начина за комуникацију са савременим, актуелним и присутним.

Свет у коме ово дело покушава да нађе своје место није свет романтизма Ђорђа Крстића, кога сам поменуо, већ овај свет у коме смо и ту поруку морамо разумети. Због тога мислим да се налазимо пред делом изванредне савремености, али врло сложене метафоричке и језичке структуре које у својој вишеслојности заслужује ангажман наше луцидности и наших резонанци.

Ђорђе Кадијевић, ликовни критичар
(Уводна реч на отварању изложбе)

Изложба "Студија за трећи час анатомије у Државној болници Џ.Свифт"
Југословенска галерија уметничких дела (Андрићев венац)
Београд, март 1991.

... У београдском сликарском кругу, нажалост, само Величковић има сличну митологију, митологију подземља, митологију губилишта, митологију казамата. Али за разлику од Величковића, Стеван Клашња не допушта никакву софистикацију. Морам да вам кажем да је софистика, када су овакве теме, знак олакшања. Знате, волео бих чак, овде да видим и мистификацију. Већ мистификација олакшава, јер она каже - Па то је уметност, то је само слика. Оно што је просто убитачно на овим сликама, то је њихова животност и аутентичност, нека документарност, нешто што је готово изван естетског ... Оне доносе асосијацију на најтеже искуство које имате ... Видите, баш то што нисмо сигурни да ово није прошлост, ни садашњост, а исто тако нисмо сигурни да није ни будућност, баш то је оно одсуство софистике која би помогла да се на неки начин комуницира са овим сликама.

Што се тиче сликарског језика, Стеван Клашња је за ову заиста тешку тему одабрао, ваљда, још тежи сликарски језик. То је оно, такозвано, тотално сликарство, целокупно сликарство које потеже сва могућа средства са којима сликарство као уметност располаже.

Када се има на уму да је у питању аутодидакт, онда је наравно, храброст да се крене оваквим путем заиста, заиста импресивна. Но, импресиван је и резултат који се могао добити дугим радом, огромном вољом, фанатичком љубављу према сликарском позиву, великом луцидношћу и суптилношћу да се прочита знање и техника других сликара. Стеван Клашња се усавршио у свом натуралистичком начину сликања који одговара оваквој теми, јер се оваква тема на други начин не би дала сликати.

Када говоримо о том стилу, могли бисмо га некако рангирати, ставити га негде између некаквог неоромантизма и анахронизма. Препознајемо некакву ауру, мирис некакве минхенске, бечко-минхенске школе, која се јавља у нашем сликарству још у последњим деценијама прошлог века. То је дакле, један натуралистички стил, који особито важи за ране слике Стевана Клашње.

У овом релативно малом броју слика он се помера ... од првобитног наративног, како бих рекао, једног доста посног начина сликања, једног натурализма који је у менталитету призора, помера се у новим сликама, у овим жутим сликама са подземном светлошћу, ка једној већој пиктуралности, ка већој слободи геста, ка већем осећају за боју, ка суптилнијем разлагању структуре локалног тона, а посебно према прецизној артикулацији светлости и свим оним консеквенцама у погледу призора који произилазе из светла. То је помак, ако тако могу рећи, од некаквог узора какав би био Енгр, према једном дургом узору какав би био Рембрант. И та жута фаза у коју он сада улази, у фазу жуте светлости и жуте пасте, тај доста бујни нанос боје који није био карактеристичан за његове ране слике, јесте оно, она промена, оно што га сада чини новим у односу на прве његове слике које знамо од пре пет, шест, седам или осам година.

У сваком случају то је процес еволуције који се односи само на језик сликарства. Али, митологија Стевана Клашње, његов депримирајући реализам, његова мистична поезија људског подземља остаје нетакнута. Значи, тај простор присутан је једнако на сликама, као што сам рекао, сликаним на два различита начина. Остаје јединствен тај осећај мучнине, егзистенцијалне језе. Није у питању само језа призора, који изазива асоцијације на конц. лагере, на геноцидност, на сва чудеса великих ратова и међуратних несрећа, које сви знамо и које смо доживели. У питању је још нешто даље од тога. У питању је једна трансисторијска, изванвременска стрепња, стрепња која произилази из саме људске егзистенције, из космичког положаја човека у односу на његово властито земаљско биће. То је заиста особен, чудан и ван београдског сликарства сасвим нетрадиционалан тренд, какав се на известан начин није ни очекивао. Стеван Клашња је, мислим, једно од највећих изненађења не само ове деценије која је протекла, већ уопште у послератном сликарству, са оваквом својом митологијом, која само привидно некога може подсетити на неке опсесије Медијале и наших надреалиста.

Ко боље познаје београдску школу, он ће осетити управо ту разлику у менталитету. Ни Медијала, ни касније надреалисти који су из ње настали, никада нису имали овај опсесивни осећај за морбидитет, за пресију дубоког погледа у таму људскости и људског подземља какав има Стеван Клашња ...

Ђорђе Кадијевић, ликовни критичар
(Уводна реч на отварању изложбе)

Приметна општост у замаху лирског остварења, као да је доведена у питање наглашеном тематиком. Овакво сликарство не захтева никакво посебно осветљење да би се сагледао један студиозан експерименталан рад који вешто балансира између субјективног осећања реалности Френсиса Бејкона и наглашеног фокусног ренесансног осветљења. Опредељеност за једну врсту "анатомског сликарства" којој је био наклоњен Рембрант овде се исказује као процесуалност кохерентног размишљања о пиктуралном својству модела улазећи у дубину методског поступка самога акта који се одвијао пре фигуралности. Ако би покушали да дефинишемо правац кретања оваквог стварања могли би са сигурношћу рећи да је ово чување скулпторалних обдукција хирушких захвата, што јесте једна од великих и трајних новина којом су се бавили велики мајстори. Тамна црна, светлећа окер улазе једна у другу, префињено се односећи са смислом за меру. Изразитост бојеног квалитета одаје утисак иконологије, као један од видова основних опредељења за овакво вредновање модерне уметности.

Марина Пипан
(Часопис "Ликовни живот", бр.30, март/април 1991., стр. 11)

Стевана Клашњу нису учили сликарству, ако је то уопште битно поменути. Стеван Клашња је једноставно талентован. И прави је сликар. Полазиште јесу највећи класични узори и њихове готове слике, али сликар иде даље. Зато су његова остварења на први поглед слична Рембранту, по атмосфери, светлу, колориту, наслову, али то су потпуно нове слике. Поента овог "Часа анатомије" није групни портрет, као код Рембранта, већ дубља филозофска мисао ...

Оног тренутка, када се телесно са Рембрантовог "Часа анатомије" распадне, остаје дух Рембранта у слици Клашње, остаје оно што их спаја, остаје дух вечности. То је граница, тренутак када се појављује Клашња, сликар и мислилац.

Тања Томић
(РТС 1, Београдски програм, април 1991.)

Стеван Клашња

Рођен у Београду, 1956.

Београд, 1981.

Ханти-Мансијск
(Русија), 2002.